Kako se rodio Aleksa- pismo mame Jelene

Zbog svega lepog i korisnog što smo muž i ja saznali na druženjima u Bebac Startup centru, želela sam da vam pišem i da podelim svoje iskustvo.

Moj Aleksa se rodio 21.06. u 09:15h, težak 3.660g i dugačak 52cm. Unapred se izvinjavam na podužem pismu, svesno nisam želela da izostavim niti jedan detalj jer ako ovo budu čitale trudnice prvorotke, sigurno će se pronaći u ovom tekstu.

Bilo je to ovako..

Bebac na putu

Moj verovatni termin porođaja je bio 25.jun. Sama trudnoća protekla je i više nego sjajno, sem mučnina i povraćanja koje su me pratile sve dok nisam zagazila u 4. mesec. Bila sam veoma aktivna, ponašala se kao i pre drugog stanja, i bila redovni posetilac teretane skoro do ulaska u 8. mesec. Fizičku aktivnost u poslednjem trimestru sam obavljala na časovima škole za trudnice i naravno ponavljala naučeno kod kuće. Ukupno sam se ugojila 12,6 kg, što je bilo malo manje od 20% moje ukupne mase. Sve u svemu, vrlo sam štreberski prihvatila svoje novo stanje, i pokušala da se što bolje spremim kako fizički tako i psihički za sam čin rađanja.

Nestrpljenje raste..

Došla je i ta poslednja 40. nedelja - ja nestrpljiva, dosta mi je i stomaka, i odlazaka u toalet na 2 minuta, a i jedva sam čekala da vidim šta će da se desi kad krene porođaj. Naravno, moje nestrpljenje je podsticala okolina sa pitanjima „Još se nisi porodila?“ ili „Šta čekaš, hahaha?!“, kao i pozivi i poruke ljudi s kojima se ne čujem često, a koji su odjednom zvali jednom u 2 dana da pitaju ima li nešto novo. Spremite se i na to, tada sve nervira! 20. juna sam Betaniju napustila krajnje razočarana jer se i dalje nisam porodila, a došla samo sam na redovnu kontrolu ctg-a. Primila me je dr Bulatović, pošto je doktor koji mi je vodio trudnoću otišao na godišnji odmor. Rekla je da je sve u najboljem redu, i da idem kući, pa da se javim ako se nešto desi u međuvremenu jer nije bilo kontrakcija. Ja sam valjda očekivala da će mi reći da sam već otvorena i da ostajem da se porodim, čak sam i torbu donela i ostavila u gepeku. Došla sam kući, pripremila ručak, a uveče smo, kao i svakog ponedeljka trebali da u društvu kumova gledamo seriju. Tog poslepodneva sam uz kafu guglala koji su to sve načini da pomognemo pokretanju mehanizma porođaja. Šetnju sam već preduzela kao korak, mrzelo me je da siđem u prodavnicu po ananas, a odnose nismo imali od 6. meseca jer jednostavno nisam bila raspoložena za to. Pomislila sam, pa što da ne, probaćemo i to. Sačekala sam muža s posla, obavili smo i tu vrstu podsticaja porođaja, ali se naravno ništa nije događalo. Pogledali smo seriju i odlučili da idemo i sa društvom na piće.

A onda sam osetila nešto jako čudno..

Sedeli smo skoro do ponoći, ja sam se unervozila jer se beba mrdala kao i uvek non stop, ceo stomak mi se pomerao i 15 minuta pred ponoć umorni smo pošli kući. Taman što smo se raskomotili i seli u dnevni boravak, ja sam u deliću sekunde osetila nešto jako čudno, kao da mi je izašao neki vazduh ili mehur iz vagine i skočila sam. Pomislila sam da sam zbog odnosa prokrvarila, takav je osećaj bio. U tom momentu po tepihu je krenula da curi voda, a ja sam pojurila u kupatilo da slučajno ne upropastim tepih jer sam bila u gaćicama, a voda je tekla i tekla… Minut posle ponoći pukao vodenjak! Mislim sve, možda je tako i bolje, ko zna da li bih ja znala kad mi krenu bolovi. Želim da napomenem da osećaj pucanja vodenjaka meni nije bio ni nalik mokrenju ili nevoljnom mokrenju, uopšte nisam imala doživljaj da sam se upiškila već bukvalno da voda curi niz mene i dilemu nisam imala šta se dešava.

Kako je voda bila bistra i bez mirisa, i otekla praktično odjednom, tj s naizmeničnim jačim ili slabijim oticanjem oko pola sata, pretpostavila sam da je u pitanju totalno pucanje vodenjaka, imala sam vremena više od 2h da se javim u porodilište.

A tata…

Dok sam izašla iz kupatila po telefon, muž, koji je takođe bio spreman za spavanje, već je bio obučen i obuven i na vratima i potpuno izbezumljen, iako je išao na čas za tate i sve vreme trudnoće govorio da će on biti opušten kad dođe vreme… toliko o opuštenosti. A ja… ja sam bila izuzetno uplašena jer nisam imala u planu da se to desi baš tako kad se najmanje nadam, ali ni najmanje uspaničena jer sam znala šta sledi, makar u teoriji. Dok sam se ja istuširala, proverila torbu i izabrala šta ću obući, muž se zahvaljujuči mojoj opuštenosti i sam opustio, te je sipao piće i slušao muziku (naravno, i dalje obuven).

Prijem u porodilište

Malo više od 2h nakon pucanja vodenjaka, krenuli smo ka porodilištu iako me ništa nije bolelo, možda me malo boleo stomak kao da treba da dobijem. A onda je sve počelo da se odvija kao na času posete Betaniji - obavili smo pregled u prijemnoj ambulanti, dežurna doktorka sveže probuđena konstatovala da je porođaj počeo i da sam otvorena 4 prsta. Poslali su me na presvlačenje, a onda sam sa jednom vrlo finom sestricom otišla na prvi sprat u prostoriju gde se obavlja klistiranje i provera da li je potrebno brijanje. Tamo sam svoje stvari ostavila u metalnu kasetu za koju sam dobila ključić, obavila klistir koji je bio neprijatan ali preživi se i počela da šetam i obavljam nuždu. Tamo je bila već jedna žena koju sam zatekla na stolici, a još jedna je ušla za mnom. Pomislila sam u sebi „Vidi ove dve što su zasele, u školici su rekli da treba da se šeta jer ćemo se posle u sobi naležati“ - eto čime sam se ja bavila u mislima i kako sam valjda terala strah. Došla je druga sestra koja me je obavestila da ću tu boraviti sama i da radim šta mi prija, da gledam na sat i da se istuširam a da će se ona za sat vremena vratiti po mene. Tako je i bilo - u 03:30h je ona ponovo došla, rekla šta da ponesem iz torbe, a ja sam sva ponosna ko đak prvak iz torbe spreman izvukla neseser sa zalepljenim natpisom „kesa 3“ i krenula za njom. Pre toga sam tuširajući se pomislila da me sad možda već malo ozbiljno boli stomak ali nisam imala potrebu da isprobavam tehnike disanja.

Divlje životinje koje na svet donose mladunčad.

Zatim sam ušla u sobu sa 3 kreveta, na kojima su već ležale moje koleginice iz prve sobe. Ja sam dobila krevet u sredini, legla i sva važna uzela telefon da se dopisujem i tada su me zamolili da telefon ugasim i kuliram jer mi uskoro neće biti do kuckanja. Baš se tako desilo. Stomak je sad već počeo ozbiljno da me boli, i dalje ne dovoljno da počnem s disanjem tipa 2, ali sam ja uredno krenula da ga sprovodim. Tek kad je sve prošlo sam shvatila da sam nesvesno samu sebe pokušavala da zabavljam. Pojma nisam imala na koliko me boli stomak jer sam od silne treme zaboravljala koliko je bilo sati kad je počela prethodna kontrakcija, ali su se vrlo brzo ti bolovi smanjili na 5 min i tada sam već imala stvarnu potrebu da kratko dišem. Žene oko mene nisu disale, niti su išle u školicu, jedna je ćutke plakala, dok se druga previjala po krevetu, govorila da će se sigurno baš tada poroditi i da učine nešto da prestane da je boli (obe su se porodile posle mene). Ja sam to sve posmatrala u pauzama bola, a sestre koje su prolazile su njima dvema dovikivale i hrabrile ih: „Hajde hajde, vidite kako ova devojka diše, tako i vas dve“, i dolazile do njih da ih uče tehnici, a mene tapšale po ramenu i glavi. Verovatno sam im bila izuzetno smešna jer su ozbiljni bolovi tek trebali da dođu. Vreme od nekih 5h pa sve do vizite u 7h mi je prošlo kao u nekom magnovenju - bolelo je mnogo, a u pauzama bola ja sam imala veliku potrebu da spavam. Za sve to vreme, obilazile su nas i sestre i doktori, pregledali i pratili, ali verujte da nijedno ime i lice nisam zapamtila. Ono što mi je ostalo u sećanju je da su nas u pauzama tih pregleda mladi doktor i doktorka, kao i dve sestre posmatrali sedeći na stolicama i stojeći pored nas, kao da smo divlje životinje koje su opasne, razdražljive i koje treba da na svet donesu mladunčad. Ovo nije kritika upućena njima, bukvalno tako i jeste. Oni nikako nisu mogli da pomognu da taj bol nestane niti da prođe, mogli su samo da prate situaciju, ali je to meni iz te perspektive tako izgledalo. Babice su činile koliko su mogle i prinosile nam natopljene gaze da se osvežimo. U tom periodu sam bila otvorena 6 prstiju, bila sam užasno žedna i umorna i boleo me je stomak. To je bol koji ne mogu da uporedim ni sa čim sem možda sa strašno bolnom menstruacijom, ali nisam imala potrebu da se ritam ili plačem, samo sam disala vrlo koncentrisano. Mene nisu bolela i leđa već samo stomak, ali nisam mogla ni da zauzmem položaj na leđima i dišem. Bila sam okrenuta na bok i kada je bol dolazio, bilo mi je jako zgodno da držim nogu kao da napinjem na boku. Oni su dozvolili da tako radim, ali možda sam tu napravila grešku jer sam tako iscrpela preko potrebnu snagu. Imala sam potrebu da se cvrsto uhvatim za jastuk kad kontrakcija naiđe, ali sam to uradila možda 2 puta. Sebi sam non stop govorila: „Ne, rekli su da tako rasipaš energiju, prekini to da radiš“, ali nisam mogla da odolim.

Najviše sam se bojala da neću znati da napinjem

Onda je došla vizita, oko nas se stvorilo milion ljudi, pregledi, ultrazvuk, ma ne znam šta sve ne. Najviše me je bolelo kada je doktorka pokušala da me pregleda dok kontrakcija traje. E onda je usledio šok - za sve to vreme ja i dalje 6 prstiju. Prišla mi je jedna babica i rekla da će me odmah nakon vizite oko 8h uključiti na indukciju da malo ubrzamo, da će me tada boleti malo jače. Oko 8h su se vratili, uključili me na tu indukciju, i vrlo brzo je krenulo da me boli možda ne mnogo jače, ali mnogo češće i duže… a ja sve umornija. Kada je došla ponovo da me obiđe, uhvatila sam je za ruku i pitala kad ću biti gotova sa čuvenim zaključkom „Ne mogu više“, a ona je odgovorila da će biti brzo. Ja se naravno nisam time zadovoljila i molila da mi da vremensku odrednicu čisto da imam neki cilj u glavi, i tad mi je rekla da očekuje da sam gotova do pola 10. Odmah mi je bilo lakše, non stop sam gledala na sat. Čak mogu reći da sam se i na taj doživljaj bola navikla, ubrzo su došli doktori i babica i rekli da treba da počnem da napinjem kako bih spustila bebu. A mene uhvatila trema! Najviše sam se bojala da neću znati da napinjem - zaključak je da sve ide iz glave jer se tako i zbilo! Pokušala sam da podignem noge, telo me ne sluša od umora, a ja uporna. Pitala jel mogu na bok, oni dozvolili, a ja ni tu jednu nogu ne mogu sama da držim. Ja, fizički aktivna, školski ugojena. Nekako sam ja bebu spustila, i doktor Dragan Stajić, koga sam tog jutra prvi put videla meni kaže:

„Jelena, slušajte me sada, preći ćete u onu prostoriju tamo, idemo da se porodite. Hajde, ustanite krećemo“.

Ja sva srećna klimam glavom i odgovaram: „Evo me, samo da obujem papuče!“ Svi su počeli da se smeju i rekli da ćemo po papuče doći posle… i tako sam se ja našla na tvrdom krevetu.

Sačekajte molim vas, ne radim dobro!

Legla, digla noge na držače, i babica mi kaže ako budem slušala, završićemo brzo. A ja opet trema i kontraefekat, kao da mi se 3 majmunčića igraju u glavi, niti ih slušam niti pratim, samo mislim kako je fino što postoje držači jer sam baš umorna. Oni kažu: „Jelena, hajde napinji!“, ja krenem, oni će:“Nije dobro, hajmo ponovo..“.. E tu sam opet izazvala smeh svih prisutnih. Kada sam ponovo krenula da napinjem, shvatila sam da ne valja i rekla: „Sačekajte molim vas, ne radim dobro! Izvinite, učila sam u školici, ali ne radim dobro, treba mi pauza!“ Svi u smeh udarili zbog reči „pauza“ I doktor pita: „Pa ako znaš da ne radiš dobro, zašto nas ne slušaš?!“ E evo mog odgovora - stvar je bila ju tome što sam ja jako dobro u teoriji znala šta treba da radim i znala da grešim, a razlog nije bila ni neozbiljnost ni strah već jednostavno umor.

Ja sam sve to napinjanje vežbala odmorna, opuštena, sita i napojena, a ovo nisu bili takvi uslovi. Telo mi se treslo od umora i pored sve svoje volje i želje, postala sam nesaradljiva. Oni su tu malo vikali i bili odsečni, što mi je pomoglo da se dozovem pameti i shvatim da nisam došla na probu porođaja već da se on stvarno događa! Tako da sam svoju bebu rodila ne školski iz drugog ili trećeg napona već posle petog, šestog… možda i sedmog. I poruka svima je da bih ga rodila iz desetog da nisu vikali na mene. Mislim da žene to previše lično shvate - ne deru se oni na mene kao osobu već na ženu koja je došla da se porodi i koja otežava i sebi i bebi, a njihov posao je da što pre i što bolje taj porođaj privedu kraju. Samo rađanje bebe nije bolelo, ali imala sam osećaj da beba prolazi.

Onda je nastupilo šivenje posle epiziotomije. Loša vest je da se oseti kad te seku, ali ne boli, već kao da nečim vrućim rade nešto dole. Ono što boli strašno je ušivanje, mene je bolelo i pored toga što sam dobila anesteziju. Ja sam imala 5 konaca, a plakala sam, vikala i mrdala tur na stolu kao da mi vade creva bez anestezije, to mi je teže palo nego kontrakcije. Jedva su me ušili koliko sam bila nesaradljiva. Dobra vest je da ako se žena ne ponaša kao ja, bude gotova brzo i posle je sve okej.

Epilog

Kući smo pušteni posle 4 dana, 24. juna, zbog blage žutice koju je beba dobila, i zbog malo slabije ocene na porođaju (7) jer sam ga malo namučila. I evo nas sada posle skoro 3 meseca, Aleksa veseo i dobrica sa preko 6kg i 59cm, a mama sa svojom skoro devojačkom težinom. Uživamo, šetamo se, mazimo, primamo goste i rastemo.
Eto, to je nadugačko moja priča.

14371764_10208937506069161_1662916131_n

14371764_10208937506069161_1662916131_n

14397367_10208937503949108_367722780_n

14397367_10208937503949108_367722780_n

14397412_10208938831902306_728832311_n

14397412_10208938831902306_728832311_n

14408891_10208937503749103_613219091_n

14408891_10208937503749103_613219091_n

Hvala na svemu, sve mi je puno značilo i verovatno bi mi bilo još teže bez Školice i Bebca, ali strah i umor svakako učine svoje. Ipak, smatram da se bolje od toga što svi vi zajedno pružate trudnicama teško može.

Ipak je to sve samo vežba pred ispit na koji nije moguće izaći u nekom sledećem roku kada bolje naučimo.

Puno Vas pozdravljam,
Jelena Babić